Три прасета

Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: "Па добро", и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.
Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. "Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама", закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. "Пусти ме унутра", викнуо је, "иначе ћу и твоју кућицу одувати". "Покушај само! "одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.
(Енглеска бајка)
price za decu - deca

Снежана

Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.
(Браћа Грим)
price za decu - deca

Златокоса и три медведа

Била једном три медведа. Један велики медвед, један средњи и један мали медвед. Живели су у слаткој кући на крају шуме и имали један мали кревет, један средњи и један врло велики кревет; једну малу столицу, једну обичну и једну огромну столицу; један тањирић, један тањир и једну тањирчину.
Свако јутро спремали су огроман лонац каше и из њега пунили тањирић, тањир и тањирчину, док им се каша хладла, ишли би у шетњу.
Једног јутра пролазила је кроз шуму девојчица Златокоса, па је угледала кућицу и ушла у њу. Јасно је да то није била лепо васпитана девојчица, иначе не би никад ушла без позива у туђу кућу. Видела је три тањира каше и хтела да је проба. Али јој је каша из великг тањира била преслана, из средњег преслатка, а само је каша у малом тањиру била укусна. И сву ју је појела. Затим је пробала све три столице, али кад је села на малу столицу, она се сломила. Попела се уз степенице и тамо нашла три кревета. Пробала је велики и средњи кревет, а кад је легла на мали, заспала је.
Медведи су се вратили кући."Неко је јео из мог тањира!" мумлао је велики медвед. "Неко је пробао моју кашу!", мумлао је средњи медвед. "А неко је сву моју кашу појео!", пиштао је мали медвед. Онда су приметили да је неко седео на њиховим столицама, а мали медвед се развикао: "Неко је сломио моју столицу!" Пошли су да погледају има ли кога у кући и најзад су отишли и горе у спаваћу собу."Неко је спавао у мом кревету", рекао је средњи медвед. "У мом кревету је неко спавао и још увек је у њему!" цикао је мали медвед. Златокоса се у том часу пробудила и тако престрашила да је искочила право кроз прозор и одјурила.
Три медведа је никада више нису видела.
(Енглеска бајка)
price za decu - Deca

Гавран, кукавица и сова

Играо се дечак с праћком у шуми и случајно погоди сову на дрвету. Сова, од великог бола, позва свог великог пријатеља у помоћ. «Пре свега морам да те одведем лекару», рече гавран. « Одвешћу те кукавици ».
» Кукавица је била врло добро позната у целој шуми због своје умешности лечења, па се тако и гавран са совом нашао пред кукавичином кућом. Птичји лекар пажљиво је прегледао сову. Бол је пристизао од комада стврднутог блата под кожом сове.
С обзиром да је сова позната у птичијем свету као рђав платиша, кукавица одмах рече колико ће износити награда за лечење.
« Ох, свакако, природно да ћу платити », узвикивала је сова. « Само ме лечите брзо, јер ме много боли ». Кукавица се још увек устезала и није хтела да лечи сову, али се тада умеша гавран речима: « Не брини, ја сам јамац ». (То значи да ће гавран платити, ако сова не плати.)
« Е па лепо. Наређујем сови да се лечи купкама », рече озбиљно кукавица. « Болесник мора да седи у барици топле воде и бол ће попустити, чим се блато омекша ». Тад сова и гавран одлетеше до оближње барице и сова остаде у води сат или два. Стврднуто блато се смекшало и нестало у води. Сова се одмах осетила боље и одлетела је кући.
Кад се идућег дана јавила кукавица да прегледа сову, ова је одбила да плати за лечење. « Вода ме је излечила па према томе то тебе ништа не стаје ».
Кукавица је то и очекивала, па се одмах упутила гаврану, који је обећао да ће платити. « Ама ја ти немам ни пребијене паре », рече гавран.
Кукавица се због тога врло озбиљно наљутила и одлучила је да целу ствар изнесе пред судију. Напослетку је осуђен гавран да плати, јер је он преузео обавезу да плати, ако сова одбије. Судија је такође одредио да убудуће гавран мора да се стара о кукавичиним јајима и младунцима. Што се тиче сове, она се толико поплашила беса њеног пријатеља, да се завукла у дубоку рупу у једном дрвету и само ноћу се усуђује да провири напоље, а гавран и данас води бригу о кукавичиним јајима.
(Андерсен)
price za decu - deca

Лисица и врана

Гавран је негде украо комад сира и, с њим у кљуну, слетео на једну високу грану. Лисица, која је случајно наишла туда, одлучила је да му узме тај комад сира. Зато је рекла гаврану: "Какве дивне сјајне очи имаш, а тек како ти је прекрасан врат... Штета што тако лепа птица мора увек да ћути, јер не уме да пева".

Гавран, који је овим речима био необично поласкан, хтеде да покаже лисици да уме и да пева. Отворио је кљун и гракнуо,а сир му је испао из кљуна и пао право пред лисицу.

Лукава лија, зграбивши сир, поче слатко да се смеје:"Ха, ха, ха, ти можда имаш гласа, али памети свакако немаш".
(Езоп)
Price za decu - deca

Златна јабука

Једном су богови приредили забаву на планини Олимпу. Сви су били позвани, осим богиње свађе. Њу нису звали, јер је увек изазивала невоље. Али је она чула за забаву и смислила врло лукаву освету, зато што је нису позвали. Бацила је међу госте на забави златну јабуку, на којој је писало: "Најлепшој". Одмах је настала гужва, јер је свака богиња сматрала да баш она треба да добије ту јабуку, док на крају нису остале три богиње да се и даље препиру око тога која је најлепша. Хера, врховна богиња, Афродита, богиња љубави и Атина, богиња мудрости.
Нико није могао да одлучи којој би требало да припадне јабука и међу њиховим присталицама почеше да избијају свађе. Најзад проговори Зевс, краљ богова: "Како ми не можемо да одлучимо која је најлепша, мораћемо то да препустимо неком смртнику да одлучи. Потражите напољу неког човека и нека он буде судија". Тако се догодило да су једног пастира, који се звао Парис, из поподневног дремежа тргле три прелепе жене. Дале су му златну јабуку и рекле му да је преда најлепшој. Он је зачуђено гледао, док су му богиње прилазиле, једна по једна.
"Ја сам Хера", шапну му прва. "Изабери мене и учинићу те најмоћнијм човеком на земљи".
"Ја сам Атина", тихо му рече друга. "Изабери мене, па ћу ти подарити безграничну мудрост".
"Ја сам Афродита", шапутала је трећа. "Изабери мене и најлепша жена на свету биће твоја".
Парис даде јабуку Афродити и богиње нестадоше. Избор је био решен. После неког времена Парис је отишао у Спарту и тамо срео Јелену, жену краља Менелаја. За њега је она била најлепша жена на свету и он ју је отео и повео у Троју.price za decu - deca

Љути папагај

"Погледај," рече отац кћерци, док су заједно разгледали зоолошки врт.
"Види, ово је папагај!"
Нена је гледала, разрогачивши очи, шарену птицу, која је стајала на пречки. Нешто тако лепо још никад није видела. "Само, кљун јој је крив. Зар ти се не чини да је тако, тата?" упитала је оца.
А знате шта се онда догодило? Одједном је чула крештави глас:
"Мислиш да је то ружно , дете, а ти и немаш кљун. Све што имаш то су те страшне дуге танке ноге, ха, ха , ха!"
Немате појма како је то уплашило малу Нену... Припила се уз оца, који јој је причао да папагаји могу да говоре и да се љуте, ако им неко каже да нису лепи. Папагај је птица која може да говори и да се љути, а то Нина није знала. Њој је та птица била одвратна и она је пожелела да одмах иду кући.
Тако Нина није видела ништа од целог лепог зоолошког врта, осим великог шареног љутог папагаја.

Веверица и пчела

Нека пчела је била много жедна. Слете на поток да се напије воде. Стаде на један камен и поче : срк, срк, срк! Али,беше се много нагнула, па се оклизну и паде у воду.
-Јао, јао помозите! -звала је пчелица.
Опази то једна веверица на дрвету па одломи гранчицу и пружи је пчелици:
Хеј, пчелице, држи се! - повика веверица.
Пчелица полако, полако попе се на грнчицу и осуши крила. Затим се лепо захвали и одлете.
Други пут је неки ловац пролазио кроз шуму. Угледао је веверицу на дрвету и нанишанио пушком да је убије. Веверица се уплашила.
Али је то видела она пчела која је ту скупљала мед на једном цвету. Брзо је слетела ловцу на руку, па на нос: зуу, зуу!
-Јој! - уплаши се ловац да га пчела не уједе и баци пушку. А веверица хоп, хоп, хоп и побеже.
Тако су веверица и пчела постале пријатељице.
(По народној басни)
price za decu - deca

Три неваљала мајмуна

У некој шуми у Африци расло је необично велико дрво. Било је то заиста огромно дрво с необично дебелим гранама. Сви су га звали мајмунско дрво, јер су на његовим гранама живела три мајмуна: Флап, Флип и Флоп. Са њима су родитељи имали необично много муке, јер су сва тројица били веома неваљали. Климајући главом, њихов отац је често говорио: "Заиста су несташни момци." Међутим, њихова мајка, није могла да се не смеје њиховим несташлуцима.
Једног дана сва тројица су нестали. Кад се нису појавили ни за време оброка, сви су мајмуни постали врло забринути.
Стога се стари мајмун, њихов отац, дигао да их потражи. Угледао их је после доста тражења. Узвикнуо је од изненађења: "Гле ти њих. Ко би икад помислио да ће се попети самој жирафи на врат!"
Тада је жирафа прислонила главу на оближњу грану да би омогућила мајмунима да се лакше попну на дрво, а затим је објаснила старом мајмуну како их је нашла на купању на реци заједно са слоновима. "Замисли мајко," дрекнуо је после Флап, јер он није умео да говори тихо, "као је то било забавно. Ми смо слонове вукли за уши а они су нас прскали водом." Флип је додао: "А ја сам седео крокодилу на репу." Није изостао ни Флоп, који је почео да се хвали како је бананама хранио носорога и како су сва тројица јахала на жирафином врату. "Заиста диван дан!" кликтала су сва тројица мајмунчића. Мајка није могла да се љути на своју децу, а стари мајмун је само гунђао: "Заиста несташна деца!"
После су захвалили жирафи на доброти, добро се најели и заспали на најближој грани.price za decu

Лисица и гавран

Гавран је негде украо комад сира и, с њим у кљуну, слетео на једну високу грану. Лисица, која је случајно наишла туда, одлучила је да му узме тај комад сира. Зато је рекла гаврану: "Какве дивне сјајне очи имаш, а тек како ти је прекрасан врат... Штета што тако лепа птица мора увек да ћути, јер не уме да пева".
Гавран, који је овим речима био необично поласкан, хтеде да покаже лисици да уме и да пева. Отворио је кљун и гракнуо,а сир му је испао из кљуна и пао право пред лисицу.
Лукава лија, зграбивши сир, поче слатко да се смеје:"Ха, ха, ха, ти можда имаш гласа, али памети свакако немаш".
(Езоп)
price ya decu - deca

Шехерзада

У једној земљи Далеког истока живео је некад један краљ, који је сваке ноћи узимао нову жену и следећег јутра наређивао да је погубе.
После неког времена људи су постали смртно уплашени, јер је долазио ред и на њихове кћери да по једну ноћ буду краљице. Тада кћер краљевог саветника, која је била мудра као и њен отац, замоли оца: "Дозволи да постанем краљева жена и да поведем са собом своју сестру као пратиљу."
Њен отац је био запањен овом молбом , али је знао да је његова кћере толико мудра да би могла учинити и крај том страшном краљевом понашању.
И тако се његова кћер Шехерзада венчала са краљем. После вечере Шехерзада се обрати краљу: "желела бих да се опростим са својом сестром и последњи пут јој пожелим лаку ноћ. "Краљ се са тим сложи и дозволи њеној сестри да уђе. Кад је села она замоли Шехерзаду: "Драга сестро, испричај ми последњи пут једну од твојих прелепих прича. "Шехерзада поче да прича једну причу, а када је заврши, краљ је био тако усхићен, да је хтео да чује још једну и она му обећа да ће му следеће вечери испричати нову причу. Краљу су се њене приче толико допале да јој је поштедео живот.
Тако су провели хиљаду и једну ноћ, за које време краљ заволео Шехерзаду, а она му је подарила троје деце. Приче су престале, али краљ је није погубио. Она је остала краљица своје земље и сви су били срећни.
(1001 ноћ)
price za decu - deca

Магарац, во и сељак

Био једном један богати сељак који је разумео језик животиња. У једној од његових штала живели су во и магарац. Сваке вечери враћао се во после тешког рада на њиви и налазио магарца, како удобно изваљен на меком свежем сену, грицка шаргарепу.
"Ала си ти срећан" гунђао је во, "никад ти сељак не седи на леђима. Ти баш водиш лак живот, док ја морам цео дан да радим. "Тад сељак чу одговор магарца волу: "Претварај се да си болестан. Немој устати чак ни ако те ударају. Тако се можеш неколико дана одморити."
Кад је следећег дана радник јавио газди да је во болестан сељак му рече: "Упрегни онда магарца да вуче плуг. "Два дана магарац је морао да ради посао вола и горко је жалио због свих паметних идеја. Во је опет био јако захвалан и боловао је све док му магарац једног дана не рече: "Имам лошу вест за тебе. Чуо сам сељака како говори да ће те заклати, ако се скоро не опоравиш!" Во му захвали на упозорењу и следећег јутра стајао је опет весео у штали и слатко јео. А када је, добро расположен отишао да ради, магарцу је лакнуло.
(1001 ноћ)

Принцеза на зрну грашка

Био једном један принц, који је хтео да се ожени правом принцезом. Ишао је свуда по свету и срео многе принцезе, али увек се нашло нешто, што је указивало на то да ипак нису праве принцезе. Тужан, вратио се кући.
Једне ноћи, док је напољу беснела олуја, неко је залупао на дворску капију. На улазу је стајала млада девојка, мокра као миш, сва блатњава и прљава. Али она рече да је права принцеза. "Можда је истина, а можда и није", помислила је краљица и наредила да се брзо спреми постеља за девојку.
Преко двадесет душека ставила је двадесет перина, а испод свега тога, три сува зрна грашка. Да би легла, девојка се морала лествицама попети на постељу и тако је провела ноћ.
Следећег јутра упита је краљица како је спавала. "Страшно",одговори јој девојка. "Нешто тврдо се налазило у мојој постељи и ужасно ме жуљало. Сасвим сам сломљена. Целе ноћи нисам ока склопила. "Сада је краљица била уверена да су нашли праву принцезу, јер нико други не би ни осетио три зрна грашка, скривена испод свих тих душека и перина.
Врло задовољна, краљица је саопштила сину добру вест и он запроси принцезу. Од тада су живели заједно дуго и срећно.
(Андерсен)

Трнова ружица

После низа година испунла се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.
(Перо)

price za decu - deca

Алиса у земљи чуда

Алиса је радо шетала по пољима и завиривала у сваки могући кутак. Тако је једном села испод дрвета. Опазила је неког чудног зеца који је гледао нервозно у сат и некуд журио.
"Куда то журите, господине?" упитала га је девојчица. Зец није одговрио, само је брзо нестао у једној рупи. Алиса је кренула за њим и ...осетила је да некуд пропада. Дуго је тако падала, све док на крају није стигла до дна. Није била повређена, па је покушала да се усправи и опазила је нека веома мала врата. "Па ја кроз њих не могу да прођем!" узвикнула је.
"Зашто су тако мала?"
"Попиј мало ове чаробне течности", рече јој неки миш, "па ћеш и сама постати мала!"
Алиса га послуша и нагло се смањи. Без муке прође кроз враташца и нађе се у прекрасном али необичном врту: биљке и печурке имале су врата и прозорчиће. Ту је некакав чудак са шеширом припремао гозбу са чајем. Био је окружен необичним друштвом. И зец је, наравно, био стигао.
"Шта то славите?" упита их Алиса. "Наш је рођендан!" одговорише они.
Онда друштво пређе у врт ружа. Једна од них је била бела и уплакана, па Алиса приђе и поче да је боји у црвено. Наиђоше силни гости, а међу њима и много карата за игру. Карте су, као војници, били пратња херц-краљице. Кад је херц-краљица опазила шта Алиса ради, страховито се наљутила и викнула својим стражарима, картама:
"Ухватите је! Ухватите је!"
Стража полете ка Алиси, а ова, престрашена да ће је шчепати, стаде бежати што је брже могла. За њом се диже ужасна прашина и галама.
Бежећи тако наиђе на она вратанца, прође испод њих, испи мало течности и поново постаде велика. Онда се узвера уз онај отвор и врати у подножје дрвета под којим је седела пре него је задремала. Тамо је још увек била њена мачкица, а са њом још неколико животиња које су је чудно гледале.
price za decu - deca

Жаба и во

Из једне баре жабе су гледале како во пасе на ливади.
-Пази како је велики и јак!-рече једна жаба.
-Хе,то није ништа. И ја могу да се надујем па да будем велика као во
-рече друга жаба.
И поче да се надува.
Мало после питала је:
-Погледајте, јел`сам велика као во?
-Ниси још-рекоше жабе.
Тада жаба настави још да се надува.
-А сад,колика сам?-упита.
-Већа си, али још ниси као во-рекоше.
жаба онда запе из све снаге, наду се и пуче као балон.
(По народној басни)

Путници и медвед

Ишла једном два пријатеља кроз шуму, кад се одједном пред њима појави медвед. Један од њих попе се хитро на дрво, док његов пријатељ, који је знао да против те животиње не може ништа да учини, леже на земљу и направи се да је мртав.
Медвед приђе ближе, а човек задржа дах, док му је медвед њушкао нос и уши. Коначно, медвед одгега и кад је ишчезао сиђе човек са дрвета. "Шта ти је то шапутао медвед на уво"? хтео је да зна, а пријатељ му одговори: "Медвед ми је рекао да никад више не путујем са пријатељем који ће ме напустити кад запрети опасност!"
(Езоп)

Пепељуга

price za decu - deca
Била једном једна љупка девојка, која је живела са својим трима ружним полусестрама. Она је морала целу кућу сама да спрема и да их служи дан и ноћ. Иако је била награђивана само псовкама, остала је верна. Спавала је у кухињи, поред ватре, носила је само дроњке. Једнога дана стигао је глас да се све девојке у земљи позивају на велики бал, који ће бити одржан у краљевом двору. Тада ће принц изабрати једну девојку себи за жену.
Сестре су биле усхићене и спремале су нове хаљине. Сатима су стајале пред огледалом, улепшавајући се и најзад су биле спремне за полазак. "Пепељуго", викнуле су јој пред полазак,"ми идемо на бал, а ти пожури да завршиш сав посао, пре него што пођеш на спавање!" И Пепељуга би радо пошла на бал, али није имала шта да обуче, а три сестре нису хтеле ништа да јој поклоне. Тако је она са сузама у очима наставила да послује по кући. "Радо бих и ја пошла на бал!", мислила је тужно. Али јој у том часу један глас рече: "Ићи ћеш дете моје." Пред њом је стајала драга старица. "Ја сам вила, твоја кума", рече она и замахну својом чаробном палицом. Одједном се пепељуга нашла одевена у предивно рухо. У коси јој је блистало драго камење, а на ногама стаклене папучице. Занемела је од изненађења. Онда њена кума донесе тикву и претвори је у величанствену кочију. Један миш и шест пацова су постали кочијаш и шест белих коња."Пођи сада!" рече она, "али немој заборавити да се мораш вратити кући пре пноћи, јер тада престаје чаролија."
Пепељуга је уживала на балу. Принц није хтео ни са једном другом да игра, а нису је ни зле сестре препознале. Поноћ је пребрзо дошла и Пепељуга је истрчала из балске дворане. Још док је трчала низ степенице, њена дивна одећа почела је да се претвара у рите. Принц је трчао за њом. "Немој бежати! Где си?" викао је. Али је нашао само једну стаклену папучицу. Од те ноћи принц више није имао мира. Желео је по сваку цену да пронађе лепу девојку. Наредио је да све девојке у земљи пробају стаклену папучицу, надајући се да ће тако пронаћи њену власницу.
Стигли су и до ружних сестара. Али као што се могло и очекивати, њихове ноге су биле превелике, иако је једна од њих штавише одсекла палац. Нико се није сетио да пита за Пепељугу. Али принц ју је угледао, па иако је била у дроњцима и прљава, наредио је да и она проба папучицу. Папучица јој је савршено пристајала и принц, срећан што је најзад нашао своју лепотицу, одмах је запросио. Одушевљена Пепељуга пристаде и крену с њим на двор.
(Грим)

Црвенкапа

Била једном једна девојчица, љупка и мила како се само замислити може. Звали су је Црвенкапа јер је стално носила црвену капицу коју јој је исплела бака.
Црвенкапа је с родитељима живела у кућици поред велике шуме, а на другом крају, у малој кући становала је Црвенкапина бака.
Једног дана мајка је послала Црвенкапу да однесе ручак баки која је била болесна. Упозорила је да пожури и не скреће с пута. Црвенкапа се није плашила и успут је застала да набере баки мало цвећа. Није приметила да иза двета вребају два велика ока. Био је то страшни вук. Пришао је Црвенкапи и упитао:
-Шта радиш девојчице?
-Берем цвеће за болесну баку-одговорила је Црвенкапа.
-Као ћеш да уђеш ако је бака болесна? Упита лукави вук.
-Покуцаћу три пута-рече Црвенкапа, не слутећи ништа.
Вук је поздрави и најкраћим путем одјури до бакине куће. Када је стигао, вук је покуцао три пута и када је бака питала ко је, промењеним гласом одговорио:
-То сам ја, Црвенкапа.
Бака је устала и отворила врата.
Вук је одмах скочио и прогутао баку. Обукао је њену спаваћицу, ставио капицу и наочаре и легао у кревет.
Тако је прерушен чекао Црвенкапу и мислио како га она сигурно неће препознати.
Када је Црвенкапа стигла до бакине куће и покуцала три пута, вук је, имитирајући бакин глас, позвао да уђе. Црвенкапу је изненадио бакин изглед па је упита:
-Бако, бако, зашто имаш тако дуге руке?
-Да те боље загрлим, дете моје.
-Зашто су ти тако велике очи?
-Да те боље видим.
-Зашто су ти тако велике уши?
-Да те боље чујем, злато моје.
-Бако, бако,зашто имаш тако велике зубе?
-Да те лакше поједем -зарежао је вук и прогутао Црвенкапу.
Шумске животиње које су биле Црвенкапини пријатељи обавестиле су дрвосечу о томе шта се догодоло. Дрвосеча се одмах упутио бакиној кући и када је ушао, затекао је вука како спава. Замахнуо је секиром и из стомака изађоше бака и Црвенкапа, живе и здраве.
Тако је завршио страшни вук, а бака, Црвенкапа и дрвосеча су слатко појели ручак који је Црвенкапина мама спремила.
(Перо)

price za decu - deca

Лесин велики пријатељ

Наша велика куја Леси има врло чудног пријатеља. Тај пријатељ је велика жаба, која има обичај да врло задовољно седи на великом листу локвања, у бари и крекеће.
Седи тако Леси на зеленој ливади, поред баре, са својим штенетом и са пуно љубави гледа жабу Креку. А знате ли зашто? Једном приликом Лесино штене, играјући се, упало је у бару. Мајка Леси је управо отишла у куповину. Штене је било још сасвим малено и није знало да плива. Праћкало се и плакало од јада, а то је чула Крека. Одмах је схватила да је штене у опасности и почела је да крекеће што је гласније могла. Скакала је тамо-амо и правила страшну галаму. Мајка Леси из далека је чула крекетање и помисли да се нешто дешава. Потрчала је према каналу као без душе и стигла у последњем тренутку да спасе своје штене. Можете мислити колико је била захвална Креки.
Ето, сад разумете како је почело то велико пријатељство између Леси и Креке.

Цареве уши

Постојао је некада један цар по имену Тројан, а имао је уши као коза. Свакога јутра, кад би га берберин бријао, цар би га питао да ли има на њему нечега чуднога. Сваки берберин би рекао да види на цару козије уши и сваког таквог берберин цар би наређивао да одмах погубе. Ускоро је у целом царству остао свега један берберин-берберин мајстор. Но, на срећу овог берберина мајстора, он се изненада истински разболи и уместо њега у двор пође његов ученик.
Уосталом, као и свим берберима, тако и њему цар постави питање да ли примећује нешто чудно на њему. Берберин је одмах одговорио да не види ништа чудно. Цару се свидео тај одговор, па је захтевао да га сваког дана брије само тај младић, а плаћао га је дванаест златника сваки пут.
Међутим, берберин мајстор је приметио да је његов ученик узнемирен, јер је и он приметио код цара козије уши, па је жарко желео да с неким подели ту тајну. "Немој мени казивати твоје тајне," саветова га мајстор берберин,"но отиђи ван града, ископај рупу у земљи и шапни тајну у рупу."
Дечак радосно прихвати овај савет и одмах се осећао много боље. Неколико недеља касније из рупе, у коју је ученик шапнуо своју тајну, израсте дрво, а чобани, докони, одсекоше гране за фруле. Али гле невоље, фруле су свирале само једну свирку, која је гласила: "У цара Тројана козије уши!" Ускоро и цар сазнаде за ту свирку, па посла по дечака и овај мораде да му призна. Цар поведе дечака са собом до изниклог дрвета, па сам направи фрулу од стабљике. Кад је засвирао, лепо су се чуле речи: " У цара Тројана козије уши ". Цар је тек тада схватио да је земља одала његову тајну, па је поштедео дечака, премда му никада више није дозволио да га брије.

Јабука

На брду је расло дрво. На њему је висила румена јабука. Наишао је лопов. Попео се на дрво и кад је хтео да дохвати јабуку, грана се затресла и јабука је рекла: "Нисам ја за тебе".
Откинула се, пала на земљу и почела да се котрља низ брдо. С пропланка су јабуку видели чобани. -Гле лепе јабуке! Настала је свађа око тога ко ју је први угледао. Сви потрчаше према њој. А јабука рече: "Нисам за вас".
Скрене нагло и откотрља се даље. Котрљала се тако јабука, котрљала и нишла на два путника. Видели је и један и други , и помислили: «Лепе ли јабуке! Узећу је, али да не види мој сапутник»! А јабука рече: "Нисам за вас".
Скрене и откотрља се даље преко ливаде. На ливади је спавао дечак, а девојчица је седела поред њега. Угледала је јабуку и рекла:
«О, дивне ли јабуке! Пробудићу брата, па ћемо је заједно појести». А јабука се насмешила: "Ја сам за вас". И докотрља се девојчици у крило.
(Драган Лукић)

Зец на спавању

Ниђе путник крај купусишта. Кад тамо-спава зец.
-Е, баш сам срећан! -рече путник. -Зеца ћу ухватити и продати. Купићу после кокош. Кокош ће ми снесту јаја, излећи ће се пилићи. Кад све то продам, купићу козицу. Козица ће расти, а кад порасте велика имаће јариће. Све ћу их продати па ћу купити теле. Кад теле порасте и постане крава, продаћу је и купити ждребе. Ждребе ће порасти и постаће леп коњ. Ја ћу га појахати као прави делија. Појахати и викнути: "Ђи-и-и-и".
Од тог се викања зец пробуди, па побеже преко поља. А путник остаде и без зеца и без коња.
(Народна прича)

Со и сунђер

Магарац носио врећу соли. Кад је прелазио преко реке, оклизнуо се и пао у воду. Чим је устао и пошао осети да му је терет много лакши.
-Баш је добро,
-рече магарац
-увек ћу тако радити.

После неког времена магарац је опет прелазио преко реке. На леђима је носио велики нарамак сунђера. Он је помислио да опет олакша терет, па опет леже у воду. Али, кад устаде, тешком муком изађе на обалу.
(Лав Толстој)

price za decu - deca

Рђава шала

Било једно чобанче. Оно је мислило да сме лагати у шали, па стане једном викати: "Вуци! Вуци! Помагајте, људи!"
Кад су му други чобани дотрчали у помоћ, оно им се смејало како их је преварило.
Једанпут заиста дођу вуци, а оно опет стаде викати: "Вуци! Вуци! Помагајте, људи!"
Али му сад чобани нису дошли у помоћ јер су мислили да их опет вара. Вуци му нападну овце и многе покољу.
Ко једанпут слаже други пут му се не верује.

(Народна прича)

price za decu - deca

Прича о џунгли

У време док је џунгла још била тиха и тајанствена, женка пантера по имену Багира често се дуго шетала прашумом. Једног јутра, за време шетње, Багира зачу дечији плач који је долазио са обале реке. Опрезно се приближила обали и....
-Па то је дечак! -узвикну изненађено.
Багира одлучи да дечака однесе вучици која је имала младунче. Хранила га је и бринула се о њему као да је њено.
Одушевљени што имају још једног члана породице, назваше га Могли.
Могли је сретно растао у џунгли и са свима се спријатељио а научио је и језик животиња.
Али џунгла је за Моглија крила многе опасности. Његове пријатеље је највише плашило присуство страшног тигра Шир Кана који је мрзео људе. Зато одлучише да Моглија од тада непрестано чува и штити медвед Балу.
Могли и Балу су проводили много времена заједно, играјући се у џунгли. Али медвед је стално осећао присуство тигра који је вребао у близини, и упозоравао је дечака да се нипошто не удаљава од њега.
Могли је био веома несташан и једног дана када је Балу заспао, зашао је сам дубље у прашуму. А Шир Кан је само то и чекао...На срећу, верни Балу стигао је на време да спасе дечака. Две животиње су се супроставиле једна другој у суровој борби. Управо тада поче страшно невреме. Гром удари у једно дрво и изазва пожар.
Да би помогао свом пријатељу Балуу, којег је тигар скоро победио, Могли запали неколико сувих грана и поче да тера тигра. Разјарена звер која се плашила ватре побеже у џунглу.
Медвед је схватио да више није могао да штити дечака. Следећег дана Балу одлучи да одведе дечака у једно село. Он је испрва био уплашен али убрзо се спријатељио са једном девојчицом и она га поведе ка колибама у селу.
За Моглија започе нови живот, али никад није заборавио своје пријатеље из џунгле који су му некад много помогли. price za decu - deca

Млекарица

Душица је била много срећна на имању где је живела. Једног дана мајка јој је рекла: "Ако помузеш краву и млеко продаш на пијаци, моћи ћеш да купиш шта год хоћеш тим зарађеним новцем".
Душица је напунила крчаг па се поздравила са мајком. "Здраво мамице"!
Пошла је сва радосна мислећи на то шта ће купити. На пола пута је застала да би на мостићу маштала о томе шта ће купити.
"Знам шта ћу купити"! -говорила је док је маштала.
Птичице слатка, знам шта ћу да купим!
Купићу коку па ће кока да снесе јаја, па ћу из јајета добити пилиће...
Кад је продужила пут до пијаце наишла је на чобана коме је рекла: Идем на пијацу да продам ово млеко. Онда ћу да купим коку, па ћу од коке добити пилиће, па ћу пилиће заменити за теле, па ћу теле заменити за бика, па ћу бика продати и онда ћу да купим кућу.
Душица је своју намеру испричала и чамџији који ју је пребацио на другу обалу. Чамџија се изненадио што је девојчица тако промућурена. Кад је стигла на другу обалу Душица је нашла једно магаре. И њему је све испричала: Продаћу ово млеко па ћу да купим коку, па ћу да добијем пилиће, па ћу... Стварно си ти паметна девојчица! -рекло је магаре.
Душица се толико занела својим мислима да није приметила камен на путу па се од њега спотакла и разбила крчаг са млеком.
Јадна Душица!
Ништа од њених лепих замисли! Баш се растужила, али зато је научила да не треба да машта о ономе што још нема, него да рачуна са оним што има. price za decu - deca

Кока са златним јајима

Милица је била добра али сиромашна девојчица. Пошто је била тако добра, једног дана чаробњак јој поклони лепу белу кокошку.
Сутрадан Милица је отишла у кокошињац да види да ли је бела кока снела јаје за доручак, али...
Али кока није снела обично, већ златно јаје. Јаје од чистог злата! Пресрећна, Милица је отрчала до своје маме да јој покаже јаје па су њих две заједно пошле код драгуљара да му га продају.
Од добијеног новца њих две су најзад могле да купе пуно тога што им је трбало: храну, хаљине и друге ствари. Медутим чим се обогатила, Милица је постала непријатна девојчица, па је једном чак из куће избацила дечака који јој је тражио комад хлеба.
Дан после тог ружног поступка, Милица је као и свако јутро отишла до коке да узме ново златно јаје. Али овог пута, уместо златног јајета, Милица је нашла неколико слупаних јаја.
-Клококо, клококо! -кокодакала је кока.
-Шта ти мени клококо, даћу ја теби клококо, неваљала коко!
Девојчица је узела метлу да бије кокошку. Јадна кока се грдно уплашила а ништа није разумела.
Сутрадан се поново појавио чаробњак и рекао девојчици: "Није твоја кока крива зато што не полаже златна јаја. Ти си се ружно понела па сам те ја казнио. Док опет не будеш добра, неће бити златних јаја"!
Милица се одмах покајала и сва постиђена је схватила да и кад је нама добро треба да мислимо на оне којима је тешко. Изашла је из куће да потражи дечака коме није хтела да да комад хлеба. Кад га је пронашла позвала га је на ручак.
После тога кока је наставила да полаже златна јаја а девојчица их је делила сиромашној деци из околине. price za decu - deca

Мачак у чизмама

Био једном један стари млинар и имао три сина. На самрти, он их позва да им остави оно што је имао. Најстаријем сину даде млин, другоме магарца, а најмладем мачка. И тако сироти младић узе мачка и пође у свет.
Убрзо је открио да његов мачак није обичан. Умео је да говори, знао је многе вештине, а носио је чаробне чизме које је украо једним диву.
-Господару, учинићу те богатим. Од сада, кад те неко пита, реци да си Маркиз од Карабаса - рекао је мачак зачуђеном младићу и повео га до једног језера. Знао је да ће туда ускоро да проде краљ са свитом и кћерком и наговорио је господара да уђе у воду и претвара се да се дави.
Убрзо је наишао краљ који је са кћерком и свитом пошао у шетњу. Када су видели младића као се дави, застали су да му притекну у помоћ. Младић је, како га је саветовао мачак, исричао да је он Маркиз од Карабаса и да су му разбојници украли одело. Краљ му је поверовао и дајући му одело, сместио га у кочију заједно са принцезом да наставе шетњу.
Јурећи испред њх, мачак стиже у прекрасан замак чији је господар био један сташан див. Неустрашиви мачак изађе испред страшног господара и кад се овај разбеснео видећи своје чаробне чизме на ногама мачка, лукава животиња му рече да је дошао да му их врати. Див одобровољен, поче с њим да разговара.
Мачак је тада упитао дива да ли је истина да може да се претвори у било коју животињу. Кобајаги чудећи се, рекао је да не верује да може да се претвори у лава. Див се тада грохотом насмејао и претворио у страшног лава.
Мачак је устукнуо пред страшном риком правећи се да је уплашен. Тада лукаво рече диву како је лако бити велики и зачика га да се претвори у миша. Брзоплети див, да би се показао, за тран ока претвори се у малог миша.
Видећи миша како трчи, мачак скочи, зграби га и поједе у једном залогају.
Тако је див заувек нестао, а мачку је остао замак са огромним богатсвом. У том је стигла и краљева кочија и мачак изађе испред замка да прими уважене госте. Поклонио се и пожели им добродошлицу у замак Маркиза од Карабаса, намигнувши успут зачуђеном младићу.
У међувемену се између младића и принцезе родила љубав и краљ, видевши велико богатство, пристаде да се принцеза уда за Маркиза од Карабаса. А лукави мачак је весело и задовољно живео са својим господарима.
(Перо)
price za decu - deca

Палчић

Једне вечери сиромашни шумар повери се својој жени да ће сутрадан морати да остави њихову седморицу дечака у шуми јер није имао доста новца да их све прехрани.
Палчић, најмлађи и најдовитљивији од седморице браће, чуо је те речи, а сутрадан, идући кроз шуму са оцем и браћом, сваки час је бацао мрвице хлеба да би по том трагу могао да нађе пут до куће. Док су се успињали једном стазом, приметише да им је отац нестао и ухвати их страх, али Палчић их је храбрио, уверен да ће пронаћи пут повратка. Нажалост, птице беху појеле све мрвице које је он бацао. Ипак, у даљини угледаше осветљене прозоре неке куће.
Палчић поведе своју гладну и уплашену браћу према далекој светлости. Тако стигоше до куће, у коју их прими нека добра, али повелика жена. Али тада стиже и господар куће, а то је био зли див, који затвори дечаке у подрум да би их сутра дан појео. Жена припреми вечеру диву, а у вино му помеша прашак за успављивање. И док је див био забављен јелом, малишани успеше да се искраду и побегну. Кад је див схватио да су побегли, обуо је своје чаробне чизме у којима је једним кораком прелазио седам миља и кренуо за њима. Али прашак је почео да делује, и див одједном осети неодољиву поспаност, па леже на земљу и заспа. Онда му Палчић свуче чизме од седам миља, па обувши их сам појури да о свему обавести краљевску стражу. Див је онда заробљен, а краљ награди Палчића и његову браћу кесом дуката.
Тако се они срећно вратише својим родитељима и заувек остадоше с њима.

Врабац и лисица

Пољски врабац је стајао на дрвету крај свога гнезда. У гнезду су били гладни врабчићи.. Отварали су кљунчиће и викали : "Дај мени! Дај мало мени"! А он им је стављао у кљун по парче слатке хране. Били су још мали, голуждрави. Требало је још да расту па да добију перје.
Таман врабац хтеде да одлети да донесе још хране, кад угледа испод дрвета жућкастог лукавог лисца.
-Еј, врабче!- повика лисац. –Сад ћу да ти оборим гнездо и да поједем тебе и твоје врабчиће!
- О, лишче, молим те, немој! Ја ћу теби добавити хлеба, меса и колача, колико волиш! -рече уплашени врабац.
Лисац пристаде. Врабац му онда рече:
-Пођи за мном, сакриј се и чекај крај овог пута.
У том ниђоше путем две сељанке –мајка и ћерка. Носиле су у корпама ручак радницима. Одједном врабац паде на пут испред њих и поче да се претвара као да му је крило сломљено.
- Пази, мајко, па то је мали врабац! Он је рањен, хајде да му помогнемо! -повика девојчица.
Спустише корпе и пођоше за врабцем. За то време лисац приђе корпама и добро се наједе меса, хлеба и колача .
Сутрадан, ево опет лисца. Стао је испод врабчевог гнезда и почео да прети:
-Чуј, врабче, сад ћу да ти оборим гнездо и да поједем тебе и твоје врабче!
-Пусти ме, лишче, молим те, а ја ћу теби набавити доброг вина – рече врабац.
Лисац пристаде.
Онда врабац полете до друма куд су пролазили људи и на колима возили бурад са вином. Слете једном возачу на капу, па му кљуцну уво. Овај се наљути, потегне секиром на врабца, промаши га и расече буре. Проли се вино, а лисац дотрча и добро се напије.
Али, сутрдан, опет дође лисац испод врабчевог гнезда:
-Хеј, врабче, хоћу да се смејем. Ако не учиниш да се много смејем, готови сте ти и твоји врабчићи!
Врабац није имао куд, него поведе лисца у село код једне стаје. Ту је седела сељанка и музла краву. Врабац слете на краву и поче кљуном да је голица. Крава замахну репом па уместо врабца, удари сељанку. Сељанка се претури са столице и просу млеко. То уплаши једну мачку, она јурну да бежи. На мачку залаја пас и појури је, а то уплаши и друге животиње: полетеше кокоши, гуске загакаше, коњи зањишташе, краве замукаше. Диже се велика граја. Настаде јурњава по дворишту, а лисац се за то време смејао, смејао до миле воље.
Али, сутрадан, опет дође лисац испод врабчевог гнезда: -Чуј, врабче, хоћу сад да ме уплашиш или ћу оборити дрво и појести и тебе и врабчиће.
Врабац му рече:
-Лишче, стави мараму на очи и пођи за мном!
Полако, полако, довео је лисца до једне шуме где су били ловци са псима.
-Отвори сад очи, лишче! -повика врабац.
кад је лисац погледао, а оно љути пси јурнуше на њега. Ловци запуцаше.
Лисац се толико уплаши, да је појурио што је могао брже. Не,зна се шта је после било, али врабац га више није видео.
price za decu - deca

Ружно паче

Једног дана, на сеоском имању излегло се из јаја неколико лепих жутих пачића. Мама патка их је са поносом гледала, чекајући да се из последњег, великог јајета излеже још једно. Колико је њено разочарење било када се појавило велико, незграпно паче, потпуно другачије од осталих. Ох, како је ружно"! уздахнула је патка. Ипак, као и свака мајка, убрзо је заволела своје велико, ружно паче, па га је водила и хранила као и осталу децу. Међутим, то није било довољно. Суседи су се сви редом смејали ружном пачету, ругали су му се, злостављали га и тукли, све док га једног дана, у одсуству патке, нису отерали од куће.
Јадно, уплакано паче бежало је све даље од неваљалаца и од свог дома, гладовало и скривало се. Некако се ипак сналазило, али онда је почео да пада густи бели снег. Ускоро је прекрио поља и шуме, вода се заледила, а хране нигде. Промрзло и гладно паче угледало је пред собом нечији дом.
Једва је нашло снаге да приђе вратима и закуца. Срећом, домаћини су га чули и отворили. Пред њим се указала топла соба, са ватром на огњишту и храном у котлићу.
Пусти то сироче, нека уђе! Рече домаћин својој жени. Нахрани га и утопли, видиш да је сасвим промрзло!
Децо, однесите га у постељу", рече газдарица. "Покријте га и нахраните, можда ће преживети"!
Деца послушаше. Однесоше клонуло и промрзло паче, покрише га и чим је отворило очи, нахранише га топлом кашом.
Паче се брзо опоравило и ту би заувек остало, али га газдарица отера кад је схватила да паче не леже јаја и од њега нема користи. "Пођи даље", рече, "иначе си ружно"!
До краја зиме јадно паче се некако сналазило. Дочекало је да гране сунце и отопи се снег.
А онда је, на плавој воденој површини, угледало предивне беле птице дугих вратова. "Шта бих дао да сам и ја такав, а не ружан тако да ме сви терају"! уздахну.
У том часу пришла му је дивна лабудица. Паче је од стида сагло главу и угледало у води свој лик: дивног белог лабуда!
Током тешке зиме ружно паче беше порасло и претворило се у прекрасну птицу. Окружише га многе, исто тако лепе птице, а најлепша лабудица закликта и даде му знак да пође за њом. Поносни млади лабуд гласно кликну и снажно заплива.
Његовим патњама беше дошао крај.

Ивица и Марица

Дрвосеча и његова жена били су веома сиромашни. Имали су двоје деце, Ивицу и Марицу. Тешко су живели.
Једно вече, док су се уморни враћали са посла кући, изгубили су у шуми децу.
Ивица и Марица нашли су се сами у мраку. Плакали су, не знајући пут. Силно уплашени, преспавали су ноћ под неким стаблом а ујутро су кренули даље.
На пропланку усред шуме наишли су на кућицу начињену од кекса и колачића. Колачи су били мамац. У кући је становала страшна вештица. Она је ухватила Ивицу и Марицу.
Вештица је гурнула Ивицу у кавез, хранећи га да се добро угоји. Намеравала је да га испече и поједе.
Марица је морала да помаже вештици. Мада је била мала, смишљала је како да спасе себе и свог брата.
Када је вештица отворила врата велике пећи да види како пламти ватра, Марица је гурне у пећ.
Вештица је сагорела, њене зле моћи је нестало.
Сестрица ослободи Ивицу из кавеза. Били су спашени. Убрзо су пронашли пут кући.
Чаробни колачићи у Маричиној кецељи претворили су се у суво злато. Била је то награда за њихову храброст.
price za decu - deca

Петар Пан

Венди је често читала својој браћи о доживљајима Петра Пана, па се није нарочито изненадила када се крај њене постеље појавио тај млади зелени вилењак. Петар Пан је наговорио Венди и њену браћу да полете заједно с њим у пустоловну у земљу маште.
Али у току путовања гусарски Капетан Кука, највећи непријатељ Петра Пана, опази малу дружину и стаде да је гађа из бродовских топова. Венди и њена браћа склонише се на једно острво. Али ту их заробише индијанци, заједно са изгубљеном децом, пријатељима Петра Пана. Да би ослободио своје пријатеље, Петар Пан спасе принцезу Лили, кћер индијанског поглавице, коју је био заробио Капетан Кука.
Тако су Венди и њена браћа почели да живе са изгубљеном децом у тајној кући Петра Пана, али Капетан Кука открио је то њихово скровиште. Да би се осветио Петру Пану, Капетан Кука отео је Венди и однео је на свој брод. Намеравао је да је баци морским псима; али Петар Пан са својим пријатељима притекао је јој у помоћ, па су у чељустима ајкула завршили капетан Кука и његова банда.
Тада се гусарски брод вину у ваздух и Петар Пан њиме одвезе Венди и њену браћу кући; ту их поздрави и отплови у нове пустоловине.
price za decu - deca

Пинокио

Био једном један дрвосеча по имену Ћепето који није имао деце.
Да се не би осећао усамљено, он је једног дана издељао лутка од дрвета, направио му шешир од мекане средине хлеба и одело од хартије, па му даде име Пинокио... Замислите сада Ћепетово изненађење када је видео да његов лутак говори и хода као прави дечак.
Ћепето је решио да Пинокија лепо васпита. Продао је свој капут да би му купио буквар и послао га у школу као правог дечака.
Али на улици Пинокио зачу циркуску музику, па како му се није ишло у школу- продаде буквар, купи улазницу и пође да гледа представу; из прикрајка су на њега мотрила два неваљала другара, мачак и лисац.
Власник циркуса, гутач пламена, помисли да је Пинокио једна од његових лутака, па га зграби за косу и убаци у своја кола. Али кад му Пинокио кроз сузе исприча шта му се све догодило, гутач ватре, који је, иако страшно изгледа, био доброг срца, ослободи га, и чак му поклони неколико златника, препоручујући му да старом Ћепету купи нов капут.
Мачак и лисац чули су разговор гутача пламена и Пинокија и решили да се домогну златника.
Пришли су Пинокију и испричали му да знају једно чаробно поље на којем, кад се увече посеје златник, преко ноћи из њега израсте дрво од злата.
Простодушни Пинокио послуша двојицу варалица, и чим је пала ноћ пође на означено место да посеје своје златнике, али га на улици сустигоше два разбојника-а то су били мачак и лисац- па му отеше новац и окачише га на дрво.
Срећом, наиђе вила и ослободи га, па га одведе својој кући.
Вила је неговала Пинокија све док се није опоравио, а онда га замоли да јој исприча своје доживљаје.
Пинокио, не желећи да вила дозна као је изневерио Ћепета, стаде да измишља и прича којекакве лажи; али док је говорио, примети да његов нос постаје све дужи. Пинокио схвати да мора бити искрен, па исприча вили целу истину.
Вила га строго укори, а онда га посла кући, јер је знала да је Ћепето веома забринут због њега.
Пинокио обећа вили да ће се одмах вратити кући, али успут срете Луцињола, лењог и непослушног дечака, који га убеди да пође с њим у земљу играчака.
У овој чудесној земљи било је много друге деце која су се забављала најразличитијим играчкама, па су то радили и Пинокио и Луцињоло, али забава је кратко трајала. Свој деци одједном су порасле уши и сви се претворише у магарчиће.
Пинокија-магарчића купио је власник једног циркуса и терао га је да наступа свако вече. Али једног дана Пинокио је пао, и од тада је храмао. Па је газда решио да га се отараси и бацио га у море.
Кад је пао у воду, Пинокио се опет претворио у лутка, али тек што је то схватио-прогута га кит.
Изненађењима још није био крај: у утроби кита Пинокио угледа Ћепета, који је био пао у море из чамца док је тражио Пинокија. Ћепето и Пинокио загрлише се, одлучивши да заједно умру у китовој утроби. Срећом, кит стаде да кија, и тако их избаци из свога трбуха, те се на крају нађоше на обали здрави и читави.
Какво је тек било изненађење кад су схватили да Пинокио више није лутак него прави дечак од крви и меса.
(Енглеска бајка)

price za decu - deca

Бамби

Стигло је пролеће, а са њим је...рођен Бамби, нежно лане које су сви становници шуме пожурили да поздраве и упознају. Веверица, мишић, птичице, зечић Трупко и други кунићи и зечићи - сви су, узбуђени, били код Бамбија и његове маме.
Стигло је јутро, и Бамби се придигао на своје танане ножице, па кренуо да испита сва чудеса шуме, уз помоћ својих пријатеља. Било је много тога да се види и упозна, али је Бамби имао одличног водича - Трупка.
Ево шареног лептира, ено слепог миша у висини, ту су и кртице што копају дугачке тунеле и не воле сунце, и весели кунићи и птице разнобојног перја и кљунова...
После више месеци безбрижног и срећног живота, стигла је зима, па је Бамби опет имао шта да види и научи.
Једног јутра, кад се пробудио, изненадио се колико се шума изменила.
- Пао је снег! - рекла му је мама. Пошавши у шетњу, Бамби опази како му ноге тону у ту чудну белу ствар, хладну, али ипак пријатну.
Дрвеће, жбуње, трава и маховина били су покривени блиставим снегом.
Једног дана Бамбија пробуди силан прасак, који узбуни сву шуму. Са свих страна шумом су одјекивали пуцњи пушака.
- То су ловци! - чуло се одасвуд.
Мама кошута натера Бамбија да бежи колико га ноге носе, и он је трчао, трчао, мислећи при том на своје пријатеље с надом да ће се и они спасти. Већ је чуо причу о лову, о томе како су једног дана дошли људи да својим пушкама поремете мир шуме, и колико су жртава оставили за собом...
Мама кошута, на жалост, није успела да умакне ловцима, а с њом су погинуле и многе друге животиње. Тата, моћни јелен, покушао је да утеши Бамбија, а и сви пријатељи дошли су да поделе тугу с њим. Дошла је и кошутица Фалина са којом се Бамби целог лета играо. Сада је она, заједно са Трупком и другим пријатељима, преузела бригу о Бамбију.
Бамби је знао да се у њих може поуздати.
Опет је дошло пролеће, и Бамби са чуђењем открио да се нешто мења у његовом животу. Фалинино присуство почело је да му значи много више него друштво свих других животиња.
Бамби се заљубио!
И Фалина је показивала своју љубав према Бамбију - нежно га је протрљала њушкицом.
Срећа се вратила у шуму, Бамби и Фалина постали су нераздвојни пријатељи. Једног дана шуму изненада захвати пожар. Требало је бежати, спасавати главу. Ватра се ширила, дим је почео да гуши, и све животиње, међу којима и Бамби и други јелени и кошуте, појурише према реци. Ватра је пламтала све јаче, врелина је постајала неиздржљива, али је Бамби, који је сада већ био порастао, помагао другим, слабијим животињама да се избаве. Пратио их је, једну по једну, док су прелазиле реку. Он ће бити последњи који ће прећи на другу, спасоносну обалу. Не обазирући се на опасност, Бамби је најпре помогао свјим малим пријатељима да се домогну друге обале, па се тек онда и сам придружио другим јеленима.
Постао је одрастао и одговоран.

Лукави зец и магарац

Лисица је имала једно мало поље на коме су расле велике и укусне лубенице. Једног јутра, открила је да је неко у току ноћи украо неколико најзрелијих лубеница. Види, види, помисли лисица, тајанствени лопов је направио рупу на огради и ушао кроз њу. - Лопове један, средићу ја већ тебе! Дајем ти своју реч!
Рекавши то, лија направи лукаву замку. Узе јако уже и завеза га за врх једне гране. Од другог краја ужета направи омчу и постави је на земљу код отвора у зиду. Онај ко буде ушао кроз рупу биће ухваћен у замку и висиће наглавачке.
Задовољна што је припремила тако лукаву замку, трљала је шапе мислећи: - Сад ћемо видети ко краде моје лубенице.
Око поноћи, док је лисица спавала дубоким сном, ето ти зеца као се полако приближава зидићу у намери да уђе у поље са лубеницама. Зец се спретно провуче кроз рупу али како крочи у поље, стаде на омчу, она му се стеже око ноге и грана га повуче на горе. За тили час нашао се висећи са главом надоле, баш како је то лисица замислила. Зец је одмах схватио да је упао у замку и да се сам из ње никада неће извући.
Док се крадљивац тако копрцао, чу нечије кораке. Био је то магарац који је пролазио туда.
- Куме, Зеко, шта радиш тако наглавачке окачен? - упита га магарац. Ако обећаш да ћеш чувати моју тајну, рећи ћу ти да ме је лисица замолила да чувам њене лубенице. - А зашто си обешен главом надоле? То баш није најпријатнији положај...
- Знаш, лисица је хтела да буде сигурна да се нећу успавати, због тога сам морао да се завежем за дрво главом надоле.
- То је велика жртва. Да ли ти барем добро плаћа та матора шкртица?
- С обзиром на напор, тражио сам да ми плати један новчић за сваки сат. Али сам рекао да могу да радим само осам сати, ни минут више! Ја нисам похлепан!
- Како си ти срећан! Један новчић за сваки сат, па то је осам новчића за једну ноћ! Ја толику суму нисам зарадио никада до сада!
- Ма пусти, за мене је ово само шала. Могу, ако хоћеш теби да препустим да чуваш поље са лубеницама.
- Ако хоћу? Наравно да хоћу!
У трен ока, магарац одвеза уже и ослободи зеца. Затим се он постави у исти положај.
Тек је почело да свиће, кад ето ти лисице на пољу.
Магарац, мртав уморан и болан због незгодног положаја у којем је висио, обрадова се кад угледа лисицу, мислећи само на својих осам новчића и спремно рече:
- Добро дошла, лисице! Већ осам сати висим овако. Да ли си понела оно што ми дугујеш?
- Наравно да сам понела, хуљо једна безобразна!
Рекавши то, узе прут и поче да бије магарца.
Јао, мајко моја, како га је изударала!
Коначно, кад се уморила, одвеза јадног магаца који без дах побеже.
Док се храмљући враћао кући сав испребијан, магарац је мислио: био сам глуп што сам послушао оног ко ми је нудио лаку зараду!

Медвед Буцко

Мајка Медведица назвала је свог најмлађег сина Буцко. Округао као лопта, он је био и врло лењ. Свакога јутра слала га је мајка Медведица у шуму да би га навикла да се боље сналази у њој, али он то није волео.
Међутим, морао је најзад и то да научи. Једног јутра повела га је мајка тако у дугу шетњу и оставила га самог у шуми. Морао је без ичије помоћи да нађе пут натраг . Одједном поче Буцко врло гласно да плаче, тако јако да је његова мајка, преплашена, дојурила да види шта му је. "Не могу више!" плакао је Буцко и мајка га тада узе у наручје. Ах, он је био још тако мали, али врло тежак. Тако су пошли натраг и када су били близу куће, мајка Медведица га опет спусти на земљу. Тек тада је схватила, када је Буцко последњи део пута до куће претрчао смејући се, да се он нашалио са њом. "То си сад учинио и никад више!" узвикнула је љутито Медведица и од тада је Буцко могао да плаче колико је год хтео, мајка га никад више није понела.

Лисица и рода

Лисица је одлучила да се нашали са својом пријатељицом родом. Позвала ју је на ручак и изнела пред њу неку ретку супу у плитком тањиру. Такав ручак се могао само полизати, а рода није могла ни кап да ухвати кљуном. Лисица се претварала да јој је јако жао што се роди није допао ручак, па се гладна вратила кући.
Следећег дана лисица је била родин гост. Задовољна и нестрпљива пожурила је родиној кући, јер је била гладна. Али је тамо са ужасом приметила да је ручак послужен у дубоким ћуповима, са врло тесним грлићем, из којих је рода врло лако јела. Лисица није дохватила ни мрвицу укусног јела и отишла је кући гладна.
А онда је рекла сама себи:Заправо немам право да се жалим. Рода ми је само вратила мило за драго..
(Езоп)

Лепотица и звер

Био једном један трговац и имао четири кћери. Све их је волео, али најмлађа, по имену Лепотица била му је најдража. Једнога дана, потпун осиромашен, кренуо је на пут ради послова, обећавши кћеркама да ће им са пута донети поклоне. Старије сестре тражиле су скупоцене ствари, а Лепотица је желела само један цвет.
Послови су ишли лоше и јадни човек, враћајући се ноћу кући, у снегу изгуби пут. Лутајући тако, изненада се нађе испред неке прекрасно осветљене палате. Човек није знао да у палати живи страшна звер која је некад била лепи принц. Чаробница га је зачарала због његове окрутности, а чаролију је могла да скине само љубав девојке којој ружноћа звери неће сметати.
Дочекавши јутро, трговац крену кући. Пролазећи кроз врт палате, присети се Лепотице и убра једну ружу. Тек што је то учинио, појави се страшна звер и рече трговцу да ће га казнити смрћу. Сав уплашен, трговац стаде молити да га поштеди и да му дозволи да се врати кћерима. Звер је пристала да га пусти уз услов да му, као замену, пошаље једну од кћери која ће пристати да уместо оца прими казну. За пут му даде и скупоцене поклоне.
Кад је стигао кући, очајни отац са зебњом у срцу исприча своју страшну причу. На велику радост старијих сестара, Лепотица се одмах понудила да оде уместо оца. Тако су заједно отишли до палате звери где се отац тешка срца растао од кћери.
Звер је била добра према Лепотици. После три месеца упита је да ли хоће да се уда за њега. Девојка беше тужна, био јој је драг, али није могла, био је много ружан.
У дворцу, у једној соби стајало је чаробно огледало. Једнога дана она у њему виде свог болесног оца и зажели да га обиђе. Тешка срца звер је пусти да оде. Отпутовала је, уз обећање да ће се вратити после осам дана. Време је пролазило и Лепотица, задржавана од оца и сестара, није се вратила на време. Једне ноћи сањала је звер како је на самрти дозива. Пробудила се у страху и одлучила да одмах крене. Уз помоћ чаробног прстена који јој је он дао, Лепотица се зачас поново нашла у палати. Затекла је звер како умире од туге за њом. Тад је схватила да и она њега воли и то му је и рекла. Изговорене речи учиниле су чудо. Звер је нестала и појавио се лепи принц. Љубав су крунисали браком и срећно живели до краја живота.
price za decu - deca