Дозволите ми да вам испричам једну причу. Уосталом, треба да знате да ја много волим да причам приче зато што имам тако добре читаоце као што сте ви. Данас ћу вам причати једну причу: Дрво и цвет
У зору је подно стабла изникао мален Цвет. И тек што је отворио очи, угледао је Стабло. - Ти си, сигурно, велики Цвет - рече му.
- Не, ја нисам Цвет. Ја сам Стабло - одговори Стабло. - Каква је разлика између Стабла и Цвета? - упита Цвет. - Ми Стабла издржимо и најјаче ветрове, а ви, Цветови, прехладите се и од најблажег лахора. - То је све? - поновно упита Цвет. - Вас могу убрати и даровати. Вас се може ставити у вазу и неговати.
А с нама Стаблима је друкчије. Нас не могу убрати и поклонити.
И не могу нас ставити у вазу и неговати. Ми увек остајемо по страни. - Зар смо ми Цветови на путу?
- Не, углавном нисте. Али вас примете и када сте далеко од пута. Често вас и погазе. Уосталом, лако је погазити оне који воле, јер они нису заштићени. - Шта се догоди када неко погази Цвет?
- То се увек сазна. И због тога се може много плакати. Неки и након много времена спомињу прегажен цвет. Нас Стабла нико не може прегазити, али нас и не воле као што воле Цветове.
- Онда си ти - рече му Цвет - изузетак међу Стаблима, јер тебе воли један мали Цвет. Када је око поднева припекло сунце, Стабло је својом сеном заштитило Цветић.
У дубини океана у прекрасној палати боравио је краљ свих мора. Имао је пуно кћери, али најмлађа, Мала Сирена била му је најмилија. И поред свих лепота морских дубина, Мала Сирена је одлазила на површину мора. Дивила се плаветнилу неба, сјају сунца, бојама дрвећа и била несрећна у свом свету. Мучила је чежња за животом на копну. Узалуд су је отац и сестре наговарали да одустане од те жеље говорећи јој као је суров и окрутан свет на копну.Једне ноћи, кришом се попела на површину. Море је било бурно, а велики таласи су се обрушавали на велики једрењак који је тонуо. Привучена таласима, Мала Сирена угледа младића који се давио. Без размишљања је допливала до онесвешћеног младића и извукла га на обалу. Гледала је његово прекрасно лице и чула откуцаје његовог срца. Чаролију је прекинуо неки глас и иза стене се појавила једна лепа девојка. Сирена је, непримећена, брзо клизнула у воду.Дани су пролазили, а Мала Сирена је стално мислила на лепог младића. Очајна, потражила је савет од зле чаробнице-морске вештице. Молила је да је ослободи сјајног репа и, како год болно то било, подари људске ноге. Чаробница је, за узврат, тражила од Мале Сирене њен прекрасан глас и дивно певање. Сирена је одмах пристала. Остала је без гласа, нема, али се претворила у прекрасну девојку. Сада је могла да живи на земљи. Њен глас и певање, морска вештица је затворила у шкољку и однела је у морске дубине.У краљевини је објављено да принц треба да се жени и Мала Сирена, која је у принцу препознала вољеног младића, горко је плакала исплакавши све сузе. У ноћи, на свечаности у краљевим вртовима, дуго је плесала иако је сваки корак наносио велики бол. Ујутро, пред венчање, поворка је пролазила поред младог пара. И Мала Сирена је била у поворци. Нема, застала је испред младог краљевића и он као да је за трен осетио бол који је носила у срцу. Али из немих усана нису могле да изађу речи. Малој Сирени преостало је само да потражи судбину у морским дубинама.У тренутку кад је дотакла морске таласе, шкољка се отворила и чаролије морске вештице је нестало. Од тада, у тамним ноћима, морнари уз шум таласа често могу да чују тужно певање Мале Сирене. 
