Milorad Petrovic Seljancica
Милорад М. Петровић - писац, песник, учитељ

Цареве уши

Постојао је некада један цар по имену Тројан, а имао је уши као коза. Свакога јутра, кад би га берберин бријао, цар би га питао да ли има на њему нечега чуднога. Сваки берберин би рекао да види на цару козије уши и сваког таквог берберин цар би наређивао да одмах погубе. Ускоро је у целом царству остао свега један берберин-берберин мајстор. Но, на срећу овог берберина мајстора, он се изненада истински разболи и уместо њега у двор пође његов ученик.
Уосталом, као и свим берберима, тако и њему цар постави питање да ли примећује нешто чудно на њему. Берберин је одмах одговорио да не види ништа чудно. Цару се свидео тај одговор, па је захтевао да га сваког дана брије само тај младић, а плаћао га је дванаест златника сваки пут.
Међутим, берберин мајстор је приметио да је његов ученик узнемирен, јер је и он приметио код цара козије уши, па је жарко желео да с неким подели ту тајну. "Немој мени казивати твоје тајне," саветова га мајстор берберин,"но отиђи ван града, ископај рупу у земљи и шапни тајну у рупу."
Дечак радосно прихвати овај савет и одмах се осећао много боље. Неколико недеља касније из рупе, у коју је ученик шапнуо своју тајну, израсте дрво, а чобани, докони, одсекоше гране за фруле. Али гле невоље, фруле су свирале само једну свирку, која је гласила: "У цара Тројана козије уши!" Ускоро и цар сазнаде за ту свирку, па посла по дечака и овај мораде да му призна. Цар поведе дечака са собом до изниклог дрвета, па сам направи фрулу од стабљике. Кад је засвирао, лепо су се чуле речи: " У цара Тројана козије уши ". Цар је тек тада схватио да је земља одала његову тајну, па је поштедео дечака, премда му никада више није дозволио да га брије.