Међутим, морао је најзад и то да научи. Једног јутра повела га је мајка тако у дугу шетњу и оставила га самог у шуми. Морао је без ичије помоћи да нађе пут натраг . Одједном поче Буцко врло гласно да плаче, тако јако да је његова мајка, преплашена, дојурила да види шта му је. "Не могу више!" плакао је Буцко и мајка га тада узе у наручје. Ах, он је био још тако мали, али врло тежак. Тако су пошли натраг и када су били близу куће, мајка Медведица га опет спусти на земљу. Тек тада је схватила, када је Буцко последњи део пута до куће претрчао смејући се, да се он нашалио са њом. "То си сад учинио и никад више!" узвикнула је љутито Медведица и од тада је Буцко могао да плаче колико је год хтео, мајка га никад више није понела.
