Палчић

Једне вечери сиромашни шумар повери се својој жени да ће сутрадан морати да остави њихову седморицу дечака у шуми јер није имао доста новца да их све прехрани.
Палчић, најмлађи и најдовитљивији од седморице браће, чуо је те речи, а сутрадан, идући кроз шуму са оцем и браћом, сваки час је бацао мрвице хлеба да би по том трагу могао да нађе пут до куће. Док су се успињали једном стазом, приметише да им је отац нестао и ухвати их страх, али Палчић их је храбрио, уверен да ће пронаћи пут повратка. Нажалост, птице беху појеле све мрвице које је он бацао. Ипак, у даљини угледаше осветљене прозоре неке куће.
Палчић поведе своју гладну и уплашену браћу према далекој светлости. Тако стигоше до куће, у коју их прими нека добра, али повелика жена. Али тада стиже и господар куће, а то је био зли див, који затвори дечаке у подрум да би их сутра дан појео. Жена припреми вечеру диву, а у вино му помеша прашак за успављивање. И док је див био забављен јелом, малишани успеше да се искраду и побегну. Кад је див схватио да су побегли, обуо је своје чаробне чизме у којима је једним кораком прелазио седам миља и кренуо за њима. Али прашак је почео да делује, и див одједном осети неодољиву поспаност, па леже на земљу и заспа. Онда му Палчић свуче чизме од седам миља, па обувши их сам појури да о свему обавести краљевску стражу. Див је онда заробљен, а краљ награди Палчића и његову браћу кесом дуката.
Тако се они срећно вратише својим родитељима и заувек остадоше с њима.