Јадно, уплакано паче бежало је све даље од неваљалаца и од свог дома, гладовало и скривало се. Некако се ипак сналазило, али онда је почео да пада густи бели снег. Ускоро је прекрио поља и шуме, вода се заледила, а хране нигде. Промрзло и гладно паче угледало је пред собом нечији дом.
Једва је нашло снаге да приђе вратима и закуца. Срећом, домаћини су га чули и отворили. Пред њим се указала топла соба, са ватром на огњишту и храном у котлићу.
Пусти то сироче, нека уђе! Рече домаћин својој жени. Нахрани га и утопли, видиш да је сасвим промрзло!
Децо, однесите га у постељу", рече газдарица. "Покријте га и нахраните, можда ће преживети"!
Деца послушаше. Однесоше клонуло и промрзло паче, покрише га и чим је отворило очи, нахранише га топлом кашом.
Паче се брзо опоравило и ту би заувек остало, али га газдарица отера кад је схватила да паче не леже јаја и од њега нема користи. "Пођи даље", рече, "иначе си ружно"!
До краја зиме јадно паче се некако сналазило. Дочекало је да гране сунце и отопи се снег.
А онда је, на плавој воденој површини, угледало предивне беле птице дугих вратова. "Шта бих дао да сам и ја такав, а не ружан тако да ме сви терају"! уздахну.
У том часу пришла му је дивна лабудица. Паче је од стида сагло главу и угледало у води свој лик: дивног белог лабуда!
Током тешке зиме ружно паче беше порасло и претворило се у прекрасну птицу. Окружише га многе, исто тако лепе птице, а најлепша лабудица закликта и даде му знак да пође за њом. Поносни млади лабуд гласно кликну и снажно заплива.
Његовим патњама беше дошао крај.
